Durmitor je planina izuzetne lepote, spada u prirodna remek dela. Obiluje planinskim vrhovima i brojnim ledničkim jezerima, okružen je bogatim zimzelenim šumama, brze i bistre reke Durmitora stvaraju predivne kanjone, među njima i kanjon reke Tare, koji je jedan od najlepših u svetu. Bogata flora i fauna Durmitora privlače mnoge ljubitelje prirode. Zbog svoje lepote i netaknute prirode, planina Durmitor sa okolnim predelima, proglašena je nacionalnim parkom 1952. godine.
Planinski masiv Durmitor se nalazi na severozapadu Crne Gore i čini ga prostrana visoravan (na 1.500 m nadmorske visine), ispresecana dubokim kanjonskim dolinama, natkriljena planinskim vrhovima od kojih je čak 48 visoko preko 2.000 m (najviši Bobotov kuk, Ćirova pećina – 2.523 m). Osnovni masiv Durmitora sa kanjonima Tare, Drage i Sušice, kao i gornji deo kanjonske doline Komarnice, čini ukupnu površinu preko 39.000 ha.
Raskoš prirodnih lepota Durmitora nije ostala nezapažena ni na svetskom nivou.Odlukom Međunarodnog odbora za Svetsku kulturnu i prirodnu baštinu, u Parizu 1980. godine, nacionalni park Durmitor uvršten je u popis Svetske kulturne i prirodne baštine, dok je reka Tara i njena kanjonska dolina, UNESCO-vim programom Čovek i biosfera 1977. godine uvrštena u svetske ekološke rezervate biosfere.
Veruje se da planina, najverovatnije, ime dobila od keltske reči dru-mi-tor što u prevodu znači „voda sa planine“. Durmitor je zaista bogat vodama, rekama (na prvom mestu Tarom, „suzom Evrope“) i jezerima – dvadesetak glečerskih jezera, rasutih po čitavom području, koje je još Jovan Cvijić nazvao „gorske oči“. Predeli Durmitora, privredno bazirani na turizmu i poljoprivredi, sačuvani su od štetnih uticaja moderne civilizacije, a zbog lepote i neokrnjenosti, retko su i autentično delo prirode. Durmitor van zimske sezone prekrije 1.500 vrsta raznog bilja – 150 vrsta lekovitog bilja, preko 40 vrsta jestivih gljiva, sačuvane pojedine vrste tercijalne flore iz ledenog doba… Veliki deo kanjona Tare obrastao je pojedinim stablima četinara, a među njima posebno mesto zauzima crni bor, posebno onaj koji se pričvrsti žilama za kamen–liticu i nadnese se nad ambis. Najpoznatiji lokalitet gde crni bor izgrađuje prašumsku zajednicu nalazi se u kanjonu, na mestu zvanom Crna poda – proglašen za strogi prirodni rezervat. Tu su borovi visoki i do 50 metara, a dosežu starost i do 400 godina. Klima je župska – u kanjonima reka, subplaninska – na visinama do 1.200 m, i tipično alpska. Zime su duge i hladne, leta relativno kratka i sveža, a zanimljivost je da su jeseni toplije od proleća. Godišnje je 120 dana pod snegom većim od 15 centimetara, a u višim predelima, kao u području Kalice je tzv. debeli namet – dugačak 200 do 300 m, po kome se može skijati i usred leta.
Durmitor ima dvadesetak ledničkih jezera za ponos. Jezera, na visinama iznad 1500 m, daju posebnu draž Durmitoru. Nazvana su, jednim imenom, gorske oči. Najveće i najatraktivnije je Crno jezero.
U blizini Crnog jezera nalaze se, ne manje impresivna, Zmijinje jezero, utonulo u smrčevo-jelovu šumu i Barno jezero, okruženo sa svih strana, takođe, četinarskom šumom.
U nizu hidrografskih bisera Durmitora izdvajaju se, lepotom i divljinom okruženja, Skrčka jezera, okovana ledom i snegom do sredine jula, Zeleni vir i Modro jezero i Vražje i Riblje jezero, uljuljkani usred nepreglednih livada.
Veličanstvenosti pejzaža doprinose, pored lepote jezerskog basena i blistave vodene površine, prostrani šumski predeo koji ga okružuje i vrh Međeda, gorostasno uzdignut nad njim. Udaljeno je 2 km od planinskog gradića Žabljaka, zimskog turističkog centra Crne Gore.
Među najlepšim ukrasima parka su i bistre, silovite reke koje su ovom području podarile razne kanjonske doline. Posebno impresivna jeste reka Tara, kako lepotom i snagom svoje vode, tako i dubinom (1300 m) i pejzažem kanjona koji je najveći u Europi. U svetu zaostaje samo za Velikim Kanjonom (Grand Canyon) u Sjedinjenim Američkim Državama. Tara sa svojim tokom od 150 km, najduža je reka Crne Gore.
Durmitorski nacionalni park obiluje značajnim brojem spomenika kulture od antičkog perioda do najnovijeg doba. Najkarakterističniji su srednjevjekovni spomenici: razvaline gradova i utvrđenja, mostovi i karaule, nekropole sa stečcima i manastirski kompleksi u dolini reke Tare.
Kao primere etnološke baštine, važno je pomenuti tipove seoskih kuća tzv. ”savardake” i vodenice rasejane po katunima i durmitorskim potocima.
Rezime: (Izvor: www.ciklonaut.com)
Na prostoru dužine oko 30km i upola manje širine, nalazi se više od 120 vrhova najrazličitijih oblika. Više od polovine njih diže se iznad 2000 mnv, a oko pedest vrhova visoko je preko 2200 mnv. Zupci testere, zastrašujuće litice, mekani prevoji, zatupljena bila, zavese sipara… Između i ispod svega toga pitome doline, zatalasani pašnjaci, neočešljane čupe kleke i ponosita tkanja borova povezuju vidike poput zelenog maltera i ovu čudesnu kuću u nebesima temelje. U samoj kruni Durmitora, u krugu prečnika nepunih šest kilometara, postoji gotovo dvadeset vrhova visokih preko 2300m (najviši među njima je Bobotov Kuk, sa 2523 mnv).
Dve stotine jama i pećina, većinom još neispitanih. Jama u Vjetrenim brdima ima ulaz na 2196 mnv, duga je 1800m i duboka 897m – najdublja je u Jugoslaviji
Ledena pećina, sakrivena usred kamene pustinje pod Oblom glavom, puna je stalaktita i stalagmita od leda
Debeli namet: minijaturni živi lednik koji i ovog trenutka puzi Velikom Kalicom na svom hiljadama godina dugom putu, gurajući pred sobom čeonu morenu – nakit od koga se ne odvaja
Crna poda: živa prašuma u kanjonu Tare; 150 vrsta lekovitog bilja, 40 vrsta jestivih gljiva. Pojedini primerci borova dostižu visinu od 50m i starost od 400 godina
U prašumama smrče oko Mlinskog potoka, Zminjeg i Zabojskog jezera, pojedina stabla dostižu visinu veću od 40m i starost od preko 300 godina
Masiv Durmitora se na nekim mestima iz kanjona Tare i Pive u jednom zamahu penje sa 500 mnv na skoro 2500 mnv
Kanjon Tare: jedan od najdubljih svetskih rečnom erozijom nastalih kanjona; najdublji kanjon u Evropi (na pojedinim mestima dubok je i preko 1200m). Jedan od najlepših u svetu. Boju Tare treba videti da bi se poverovalo u nju. Bistrinu Tare treba doživeti da bi se poverovalo u nju. Pre desetak godina smo na splavarenju bevandu pravili na tradicionalan splavarski način: vino smo mešali sa ledenom vodom zahvaćenom direktno iz reke
IIzuzetno bogatstvo flore (jedan od osnovnih razloga za upis nacionalnog parka u Spisak svetske prirodne baštine). U tajnovitim bezdanima kanjona Tare, Pive i Sušice još rastu biljke iz doba tercijara, a odmah uz njih i biljke koje su se nekada davno tamo spustile da bi izmakle lednicima (runolist). Druge biljke (npr. žalfija) su, zahvaljujući toplim mediteranskim uticajima, pobegle duboko u kopno. Tako jedne uz druge u sreći i veselju žive izmešane tercijarne i glacijalne biljke, biljke pitomog Mediterana i biljke surovog severa – još jedan prirodni fenomen Durmitora. Na nekim vrhovima koji su bez snega tek tri meseca u godini, žive biljke i životinje ledenog Arktika – relikti iz ledenog doba, preživeli zahvaljujući neobičnoj mikroklimi
Kanjon Nevidio: duboki procep u stenama, do čijeg dna sunce ne dopire (otuda i ime). Širina takva da bi se na pojedinim mestima skoro moglo i preskočiti na drugu stranu, zidovi koji skreću pod pravim uglom, virovi koji ispunjavaju tesna proširenja. Sve skupa često liči na dvoranu neke vitke, polupotopljene katedrale. Prolazak? Preko ogromnih obrušenih stena, uz naizmenično gaženje vode ili plivanje (u ronilačkom odelu, zbog hladnoće vode)
Savina voda: hir prirode, nemogući izvor na vrhu visokog i vratolomnog grebena Šljemena, na 2000 metara nadmorske visine; najviša žila vode koja kuca u krečnjaku
…
Savina voda
Voda iz izvora nikada ne presušuje. Legenda kaže da je Sveti Sava jednom prolazio tuda, a pratio ga je đak kome je teško padalo veranje po vrletima durmitorskim. Sednu da se odmore, izvade hleb da se okrepe, a đak će: „Kako bi uz ovo malo hljeba luk pristao!“ Sava svojim štapom napravi krst na zemlji, i nikne luk naokolo. (Na ovom mestu, kaže narod, još i danas se vide tragovi štapa, a i divljeg luka tu ima – mesto se tako naziva Lukovača.) Te tako jedoše, ali se đak još nije bio namirio: „A kako bi sada malo vode pristalo!“. Opet Sava štapom načini krst na zemlji – i poteče voda. Predanje ne kaže da li je đak posle ovoga konačno bio zadovoljan…
Odvajkada postoji običaj da se svakog 2. avgusta, za Ilindan, izađe do izvora. To nije nimalo lako, no danas postoji i atraktivna žičara (tačnije, dve žičare: mora se presedati iz jedne na drugu da bi se došlo do na zaravan Šljemena, a potom treba još malo pešačiti do cilja). Veruje se da je voda sa izvora lekovita, da ispunjava sve želje, razbija uroke i svakojaka druga zla. Devojke su ranije na taj dan pre zore izlazile ovamo, umivale se vodom, darivale je novčićima i kazivale svoje želje. Priča je ovekovečila i reči devojke kojoj se i pored uredno ispoštovane ilindanske procedure nije ispunila želja da se uda za momka koga je volela: „Moj zaludni ‘odu na Savinu vodu!“ No sigurno je da ljubitelji prirode i fantastičnih vidika ovakve reči nikada neće izgovoriti, jer je hodočašće na Šljeme i na Savinu vodu doživljaj koji se pamti. I samo putovanje žičarom (posebno onom drugom, koja skoro da pruža osećaj vožnje helikopterom) je atrakcija svoje vrste. Za one koji žele da se popnu pešice postoji uzana staza, izgrađena još 1910. godine da bi njome do izvora izašao crnogorski kralj Nikola.
